Радови ученика
Радови ученика
- Detalji
- Objavljeno petak, 15 januar 2021 22:56
- Autor Vlado Ivin
- Pogodaka: 1840
Категорија: Радови ученика
Посета: 3633
ЗАБРАЊЕНО
Море је било плаво. Тако плаво. Мамило га је. Хтео је да га види изблиза. Живот који је живео био је досадан. Сваки дан рутина. Желео је нешто ново. Знао је да не сме да приђе ближе. Стара легенда је обавијала то чудно море. Ако приђеш,нестаћеш. Нико није знао ко је то радио. Море је било забрањена територија. То му је причано откако се сећа. Речи његове мајке су му се урезале у сећање. Не желим да те изгубим. Само неколико речи,а толико осећања у њима. Она више није била ту. Умрла је и оставила га да се сналази сам у великом свету. Сад није било никог да га спречи. Желео је да закорачи у забрањену зону. Хтео је да буде тамо где нико није смео да се обре. Ипак, није закорачио ни један корак близе. Страх му је био урезан у ум. Године забрањивања прилажења том забрањеном рају су га спречавале. Могао је једино да га посматра из даљине жудећи за контактом.
Сунце је залазило. Црвени зраци су се преламали на мирној површини воде. Рибе су скакале,урањале и израњале. Чуо је глас. Глас који никада до сада није чуо,али је сањао о њему. Глас који га обавија својом мелодијом мамио га је. Ко је то певао? Ко је скривао ту лепоту од света? Желео је да зна. Не схватајући да силази низ степенице ка мору, претраживао је плажу погледом. Иза малог гребена видео је жену. Није била обична. Са плавом,скоро белом косом и црним очима,посматрала је како јој прилази. И певала је. Осмех јој се раширио на уснама.
-Још један несрећник. Упао си у замку.
Тад је видео. Био је то рибљи реп исте боје као и море коме се дивио сваки дан. Ништа није осетио, али знао је да нестаје. Решио је легенду. Ипак, и он ће постати још једна жртва тог гласа.
Марија Јовић III2
( Прича је заузела треће место на литерарном конкурсу “Магда Симин”)
|
Хомоље
Златним нитима месец тка стазу до срца Хомоља и грли га река препуна снова из шуме одјекује песма славуја нова. Хомоље скрива лепоту у недрима својим сва та лепота не стаје у очима мојим и док се рађа пурпурна зора на ветру се њише уснула гора. Љубе се уснуле планине грле се бескрајне долине са ливаде звони песма чобанице младе а чобан жели бар осмех да јој украде. Чује се блејање оваца хучи злаћана река и док се ноћна пале кандила по обалама шета хомољска вила.
Валентина Бабић |
|
У улози писца
У детињству маштамо о томе да једнога дана постанемо ватрогасци, полицајци или пилоти, а онда, када дође дан када одлучујемо о томе чиме ћемо се бавити у животу, неки од нас ће кренути за срцем и радиће оно што воле. Неки ће кренути за разумом, радиће оно у чему су добри, а неки ће пак кренути за својим џепом и радиће оно што доноси новац. Не могу да се пожалим, јер радим оно што волим, у чему ми кажу да сам добар, а и може да се преживи, наравно, само ако сте добри у овоме. Опет, све ово има и другу, мрачну или лошу страну, назовите је како хоћете, али она постоји само да вам пољуља тло под ногама када мислите да чврсто стојите. Верујте ми, понекад вам дође да једноставно спалите све књиге које сте написали, баците све награде, али онда схватите да тиме ништа не можете променити. Ближи ми се тридесета, млад сам. Имам доста награда за своје књиге, али опет, те награде, све те књиге које журим да напишем, ништа од тога не чини ме срећним. Оженио сам се пре пар година, али ми је жена отишла код њених са изговором да сам превише окупиран својим књигама и да јој не поклањам пажњу. Она је отишла, али ми је зато оставила њене глупе мачке! Вечерас имам промоцију нове књиге. За разлику од претходних, у којима говорим о измишљеним световима, великим биткама наше историје ова књига је нешто сасвим друго. У њој говорим о животима мојих сапутника из средње школе, многи од њих ће доћи вечерас, а неки нажалост, неће моћи да стигну. Знам да ову књигу неће купити нико, али то и није мој циљ. Ову књигу пишем само зато да будемо сви опет заједно, макар и у књизи. Док полако пристижу, кроз главу ми пролазе сви дивни тренуци које смо проживели. Ето, после више од десет година, нашли смо се сви заједно, чак је и моја супруга дошла. Догађаји у мојој књизи су измишљени, али само због тога да бих створио улицу у којој живимо сви заједно, а не, као у стварности, у различитим државама и на различитим континентима. Вече је протекло дивно, једино ми смета што су сви плакали. |
|
Алекса Илић |
|
|
Увек кажем да су последњи
Последњи стихови о теби тежи су по умове за грам, више шаптаће их, све тише, и тише док се за туђа срца лепе.
Последњи стихови о теби говор мржње нагомилане и трајне. Но, и то је ваљда осећање рефлекс на давно обећање да нећу доживети растајање.
Последњи стихови о теби пишем и читам, пишем и читаш. Милионити пут. У њих све скројим, и обришем а ти си свуд.
Последњи стихови о теби Тресу се, грче,.пужу, јаучу, и ничу из низова мисли раштрканих у мени. Шта је то у једној жени па напише, Збогом, и опет се зарумени?
Јелена Јовић
|
Девојчица са шибицама
Догорева и последња свећа у мрачној, леденој соби. Сићушна девојчица држи је обема рукама као да јој не да да се угаси. А, пламен све слабије гори. Ледени ваздух из собе игра се са маленим пламеном. Иако је слаб, не да да се угаси. Из скоро угашеног пламена, као да сам себи удахњује живот, поново успева да осветли собу и очи сићушне девојчице.
Празан је сто. Понека бајата кришка не служи више сврси. Иако је гладна, не може је појести. Празна је и њена омиљена шоља. Некада је из исте те шоље пила топло млеко. Некада је живела срећна у истој овој мрачној, леденој соби. Некада ју је мирис тек печеног хлеба, умешен у рану зору рукама њене мајке будио. Живот је тако чудан и тако непредвидив. Игром судбине, истога дана остала је и без оца и без мајке. Сурови рат у Босни узео јој је све што је волела и све што је имала. Срећно детињство заменила је туга, страх, стрепња како ће даље сама. Знала је да мора да се избори са тиме.
Догорева свећа. Малени пламен се угасио потпуно. Страх и језа је обузимају целу. Чека... Чека нове непознате људе и помоћ од њих. Јеца... Гута своје сузе једну за другом. Покушава у мраку још једном да види све своје што је ту остало. Подрхтавају јој руке док стеже неколико шибица које су јој остале.
Шкрипе врата. Две миле жене и један човек улазе у кућу. ,,Лепотице, не бој се. Хајде да кренемо!“ Брише своје мокро лице исцепаним рукавом црвене ролке. Пружа своју мршаву, бојажљиву руку жени са лепим очима. Улази у ауто и одлази у нову породицу.
Ту се завршава тужна и ружна прича ове сићушне девојчице. После свега што је доживела, пронашла је мир, љубав и сву пажњу овога света у хранитељској породици. То је сада девојка. Зове се Ирина, а мени је остала у сећању као девојчица са шибицама.
Мајда Морача
|
|
Хвала вам пријатељи
Шта бих без вас радила коме бих се поверавала како бих време испуњавала малим стварима се задовољавала?
Заједно смо прошли кроз свашта научули да мора да се прашта лепо и ружно доживели једни другима се тад приближили.
Кад сте ми требали били сте ту били сте ту, и у добру и у злу смејали се заједно, заједно плакали и срећу, и тугу, и сне заједно делили.
Хвала вам пријатељи моји на срећи која не може да се изброји хвала што сте тугу у радост претворили што ми муке никад нисте задавали.
Знајте да ћу за вас увек бити ту како бих вам се иначе захвалила на свему наше пријатељство не желим да скривам захвална сам Богу што вас имам.
Александра Микуљевић
|